multi kreativni studio zoran.jpg

Slovo o prirodi i deci

Mini blog posvećen prvenstveno mom radu sa decom u prirodi, zanimljivoj nauci i još mnogo čemu drugome.

Blog je logičan nastavak mog rada na društvenim mrežama pod okriljem MKSZ. Objave su vremenom počele da dobijaju na dužini ili na težini, tako da su prerasle formu klasičnog posta.

Sadržaj bloga je sublimacija mog dugogodišnjeg iskustva u rada sa decom u prirodi i oko nje.  Svi tekstovi i fotografije* su moji. Ako deo teksta nije mojih ruku delo, to je vidno naznačeno. Isto važi i za fotografije.
*Fotografije su rad Jovane Raković , zvaničnog foografa MKSZ

2._multi_kreativni_studio_zoran_rođendan

PLIVANJE SE UČI U VODI, CRTANJE NA PAPIRU... A O PRIRODI SE UČI U PRIRODI

Čuo sam pre neki dan da uče decu (nije besplatno), između ostalog, kako se prelazi potok po klizavom kamenju u učionici za klupama? Neke stvari se jednostavno ne mogu naučiti teoretski. Nije ni čudo što su naša deca među najlošijima u Evropi u rešavanju PISA testa.

O čuvenoj rečenici „gram teorije, tona prakse“ može se polemisati, ali...

Verovatno na internetu već postoji tutorijal :) kako se popeti na drvo. Gorostasni hrast je daleko bolja opcija.

Foto gospođa Mihalek

8._4.__multi_kreativni_studio_zoran_rođe

KAKO RAZGOVARA DRVEĆE

Ne malo iznenađenje za decu je saznanje da je društveni (i duhovni) život drveća jako sliči našem. Maloj deci je problem i da shvate da je drveće živo (ne kreće se, nema oči... ) a o tome da drveće komunicra, ne veruju ni tinejdžeri.

Ono što je bilo najlakše utvrditi, to je nivo komunikacije preko mirisa – hemijske poruke, što i mi ljidi radimo preko feromona. Primera ima mnogo. Ako npr. jedan hrast napadnu gusenice, ne da će samo on lučiti gorki i otrovni tanin u listove i koru, već uskoro i okolni hrastovi. Jednostavno, drveće ispušta mirise koji se šire šumom kao upozorenje drugima, a neki put luče materije koje privlače predatore koje jedu gusenice. Životinje koje brste lišće znaju za ovo, pa preskaču po nekoliko drveta u redu da bi obedovale ukusne listove dok „vest“ nije stigla i do njih.

 

Ovo je za decu već fascinantno, ali glavno tek sledi. Čak i odrasli to prihvataju sa velikom dozom čuđenja. U pitanju je šumski podzemni internet. Drveće je bukvalno umreženo preko korenja i pečurki – mikoriza. Električni signali putuju za naše pojmove sporo, jedan centimetar u sekundi, ali putuju. Eksperiment koji je uradjen pre tridesetak godina, uz pomoć izotopa radi lakšeg praćenja, dokazaju da drveće pomaže onim jedinkama koje su u hladu davanjem više hrane preko korena, a majka drvo odlično zna koja su njena deca i za njih ima poseban tretman. Primera ima bezbroj ali...

Za kraj, drveće na neki način i čuje. Ali o tome neki drugi put.

7._multi_kreativni_studio_zoran_rođendan

POTRAGA ZA ZAKOPANIM BLAGOM

Deca su već po svojoj prirodi radoznala, još ako im dodate vetar u leđa, brda se pomerju.

Motivi su snažni pokretači, i ako je on dovoljno primamljiv, proces sticanja znanja, učenje, ne da nije naporno, dosadno, već naprotiv, postaje izuzetno zanimljivo.

Planetarno popularna igra „Treasure hunt“ nije slučajno planeterno popularna :) jer je to, po mom skromnom mišljenju, fuzija svekolikih dečijih (ljudskih) aktivnosti.

Traženje blaga je deci beskrajno maštovita aktivnost, toliko, da sve što doprinosi tom cilju, ništa nije teško. Da bude sve još bolje, igra se odvija na zelenim i šumskim površinama. A tu igračaka, bezbroj. Psiholozi tvrde da su nedovršene igračke najbolje, a to su u stvari prirodni materijali.

Program je u mojoj verziji prožet većinom saznanjima iz prirode ali tu su pitanja i zadaci koji se popularno podvode pod pojam opšte kulture.

Fizčka aktivnost je ovde nosilac svega, jer je pokret, energija, više nego bitna deci. Pojedini roditelji sa čuđenjem prime informaciju da je njihovo dete prešlo 3-4 km za sat i po a da to nije ni osetilo, pošto sa njima posle par stotina metara več počne da negoduje.

6.__multi_kreativni_studio_zoran_rođenda

Ovu priču deca slušaju otvorenih usta :)

Sveto pravilo preživljavanja: „Utrošena količina energije za pronalaženje hrane u prirodi mora biti manja od dobijene.“ Neretko nije tako, ali kada su u pitanju proteini, ovaj trik vam lako pribavlja hranu koja ima više proteina od govedine.

NAPOMENA – VEĆINA ŠUMSKIH ŽIVOTINA JE ZAŠTIĆENO ZAKONOM, ALI KADA SE RADI O PRAVOM PREŽIVLJAVANJU... samo vam se kaže.

Dan, neka je sučan. Nađite mravinjak i, kratko rečeno, prekopajte ga. Osatvite šešir na ivici stratišta, a vi se lepo odmorite u hladu ili još bolje, naspavajte. Vredni mravi će sve uraditi da spasu njihova jaja od sunca i raznih grabljivica, a najbliže senovito sklonište je upravo vaš šešir. Mislim da ne treba ništa više da objašnjavam.

Još bolja solucija je ako imate kartonsku kutiju pa napravi mali prorez, a najbolje je na šatorsko krilo prosuti deo mravinajka sa jajima, a krajeve savite oko npr. grana, da napravite hlad.

Pirjati na tihoj vatri :)

foto Dobrica Mitrović

9.__multi_kreativni_studio_zoran_rođenda

KO JE UGASIO MRAK?

Tačka na Kalemegdanu gde obavezno sa decom povučem ručnu je Despotova kula gde je i Narodna opservatorija. Vreme je da deca svoje ljubopitljive poglede odvoje od Zemlje i podignu ih ka...

 

Da bi deci koliko toliko dočarao ogromnu osetljivost telskopa na svetlost, navodim im primer moćnih teleskopa na visokim planinskim vrhovima, gde na par kilometara do njih stoje table sa upozorenjem da je zabranjeno paliti šibice zbog svetlosnog zagađenja. Da, dobro ste pročitali, na par kilometara ni šibica. Verovatno sada tamo stoji ne paliti mobilni :)

 

Sada je jasnije koliko zvezda možemo videti kroz omanji teleskop iz jednog milionskog grada koji, gledan iz svemira, sija kao supernova. Svetlosno zagađenje je toliko da trećina čovečanstva više i ne vidi jedan tako krupan „objekat“ na noćnom nebu; Kumovu slamu – Mlečni put.

Poražavajuće. Današnja deca su uskraćena za jedan od najbajkovitijih trenutaka njihovog detinjstva, ležanju na još toploj zemlji letnjih noći i gledanju zvezda koje postavljaju isto toliko pitanja koliko i njih ima... bezbroj.

 

Svetlosno zagađenje nije problem samo za astronome i znatiželjnu decu, već to remeti uspostavljeni ritam našeg organizma, dan – noć. Za posledicu imamo stres, depresiju, slabljenje imuniteta, dijabetes... Koliko je važno da noć bude noć govori podatak da su 30% kičmenajaka i 70% beskičmenjaka noćne životinje.

 

Za kraj, jedan kuriozitet. Svemirom lete asteroidi koji se zovu Srbija, Beograd, Zvezdara...

4.__multi_kreativni_studio_zoran_rođenda

VATRA U PRIRODI

Ber Grils svoju listu prioriteta u preživljavanju u prirodi počinje od vode, preko hrane, pa skloništa... Neki, ne manje iskusni po tom pitanju, na prvo mesto stavljaju orjentaciju, pa sklonište, vatru,a tek posle toga dolazi hrana i voda.

Pisaćemo i o tome :) ali danas o vatri. Vatra u prirodi je izvor svetlosti, sprečava napad životinja, čuva našu telesnu temeperaturu, pomoću nje termički obrađujemo hranu i vodu, izrađijemo alate i predmete...

Primitivnih metoda paljenja vatre ima dosta, a moj izbor za decu se sveo na četiri. Taj podsegment edukativnog dela rođendana (a još više specijalizovanih radionica) deci je uvek bio beskrajno zanimljiv.

Petu metodu koju mora što pre uvesti je paljenej vatre uz pomoć pirita (ili kresivo), kvarca i truda.

 P.S. Četiri male fotke nisu vlasništvo MKSZ

1._multi_kreativni_studio_zoran_rođendan

ČUDESAN MIKRO SVET U VAŠEM DŽEPU

Nema tog deteta kome svet viđen okom mikoskropa nije očaravajući. Nije potrebno tržiti ništa posebno za uzorke. Dovoljno im je dati i običan morski pesak da iz dece izvučete ono njihovo iskreno „vauuuu....“

P.S. Mikroskop na slici je pogodan za terenska istraživanja, u obliku penkale, sa uvećanjem od 100 X.

Fotografija morskog peska ispod nije moja ali je dobra kao ilustracija kako nešto sasvim obično može biti beskrajno zanimljivo i sasvim drugačije od onoga kako ga zamišljamo. Barem meni i deci.

P.S. Donje dve fotke nisu vlasništvo MKSZ

5._multi_kreativni_studio_zoran_rođendan

KAKO PREČISTITI VODU U PRIRODI

U današnje doba sveopšteg zagađenja čak ni kristalno čist potok nije garancija da je ta voda za piće. Nikakva retkost je videti divlju deponiju na obali reke/potoka gde је kao „šlag na torti“ leš neke domaće životinje, i stotine džakova od veštačkog đubriva te plastičnih flaša od pesticida.

Zagađivače možemo podeliti u dve grupe: hemijske (teški metali, nitriti..) i mikroorganizme (viruse, bakterije, protozoe... )

Prečistiti vodu u prirodu možemo na više načina, a moj rada sa decom sveo se na upoznavanje sa četiri metode.

Najčeši i ujedno jedan od najsigurnijih je prokuvavanje. Na niskim nadmorskim visinamam dovoljno je čak i jedan minut.

Filtriranje može biti grubo, fino a sada su dostupni i jeftini prenosivi uređaji koji rade na principu suprotne osmoze koji uspešno filtriraju čak i viruse i soli.

Hemikalije na bazi hlora i joda – tablete i tinktura

Destilacija kojom ubijamo ne samo mikroorganizme već i mnoge hemikalije (ne sve) ne prelaze u destilat.

P.S. Četiri male fotografijr nisu vlasništvo MKSZ

10._9.__multi_kreativni_studio_zoran_rođ

ARS GRATIA ARTIS

Ako bih već morao da izaberm neku umetnitku aktivnost za decu u prirodi, ona bi morala da ispunjava sledeće uslove: uvek dostupna, da je paleta materijala bezbrojna i nepotrošiva, prilagodljiva za sve uzraste, koja daje potpunu slobodu izražavanja, gde apsolutno ne postoji gotov model i obrazac i gde se krajnji rezultat umetničkog procesa nikada ne može ni blizu predvideti... Sve to, a i više, poseduje land art.

 

Kroz moje radionice je prošo ogroman broj dece, ali začudo, ni jedno dete ranije nije imalo vođenu aktivnost na ovu temu!? Možda slučajnost, a možda... Kako god bilo, meni je pripala čast da uživam u dečijim samorodnim umetničkim delima. Neprocenjivo. Mogao bih ovde pred vas prosuti pun džak fascinantnih umetničkih utisaka, ali ću se zadržati na samo jednom segmentu. Skoro sva deca krenu da se izražavaju, uslovno rečeno, u dve deimenzije, a onda se nad tim delima (i bukvalno) nadvije senka, senka skulpture nekog malog osobenjaka koji za čas preskoči nekoliko „dečijih umetničkih epoha“ i povede svoje delo u nebeske visine, u treću dimenziju. Možda sam pristrasan, ali oni su mi najmiliji.

 

Lišće, grančice, kamenje, zemlja, pesak, mahovina, blato, žirevi, pečurke, orasi, trava, voda, šišarke, iglice četinara, korenje, trnje, hitinski okopi bubica, sneg, kora drveta, led, cveće, latice, bobičasto voće, vetar, Sunce (senka)... i mašta

P.S. Četiri male fotografije nisu vlasništvo MKSZ

11.__multi_kreativni_studio_zoran_rođend

FOSILI NA DOHVAT DEČIJIH RUKU

Fosili su vekovima zbunjivali ljude. Mnoga mitološka bića od zmajeva, kiklopa, grifona... lako se mogu objasniti upravo ondašnjim maštovitim tumačenjima nalaza fosila. Čak i kada je nauka uznapredovala bilo je tu dosta lutanja, i to toliko da su tadašnji najpriznatiji stručnjaci pri rekonstrukciji prvih dinosaurusa na osnovu nađenih fosilnih kostiju, na mesto glave stavljali rep i obrnuto. I danas u čuvenoj franšizi „Jurassic World“ gledamo, grubo rečeno, „obrijane“ dinosauruse koji su u stvarnosti bili sa daleko više perja, čak i deci najpoznatiji, T-Rex.

 

Kada smo već kod dece, kadа im kažem kao sporednu stvar, da ćemo pored ostalog malo na terenu razgledati a bogme i opipati fosile stare toliko i toliko miliona godina, neverica je sveprisutna. Za njih su fosili nešto što stoji u muzejima, što je izuzetno retko i za čije nalaženje deca nisu zasigurno sposobna.

 

Da li je baš tako. Moj omiljeni „izlog“ prepun fosila se nalazi na Kalemegdanu. Gde god baciš pogled, fosili svuda. Najpoznatiji deo te priče je „Morski neogeni sprud“ ispod spomenika „Pobedniku“. Lokalitet predstavlja najstariji stadijum u istoriji nekadašnjeg Panonskog mora koji se od Beograda prostire dalje sve do Beča. Tu se mogu naći kalupi i fragmenti mekušaca, ali i krupne školjke sa kalcitskim ljušturama.

 

Pomenuti sprud je zaštićen kao spomenik prirode, za pohvalu, ali i u kraćoj šetnji Kalemegdanom možete naći na stotine fosila iz baden faze. Deci se neki put posreći da neki fosil bukvalno noktima isčeprkaju iz trošnih zidina. Njihovoj sreći tada nema kraja. Na ovom potezu sam održao nekoliko vrlo uspešnih i posećenih radionica na temu paleontologije. Da ne bih došao u sukob sa zakonom, u delu radionice gde deca vrše iskopavanje, mikro lokacija zajedno sa fosilnim nalazima, je bila je naravno iscenirana. Ta, za odrasle, očiglednost nije nimalo zasmetala deci da bukvalno prisustvujem rimejku jednog od najpoznatijih naučnih ratova, borbi za prestiž dva lovca na fosilne ostatke dinosaurusa u osvitu paleontologija, Edvarda Koupa i Otnijela Marša. Od prijateljstva do rivalstva. Jedino što je ovde bilo više učesnika tog „rata“:)

 

Za kraj, jedno razjašnjenje. Većina ljudi, a skoro sva deca, misle da arheolozi proučavaju fosile. Čak i oni koji znaju neretko namerno greše, da ne objašnjavam zašto. Kratko rečeno paleontologija izučava životinje i biljke koje su nekada živele a arheologija sve tragove ljudske delatnosti u prošlosti.

12.__multi_kreativni_studio_zoran_rođend

OD DEČIJEG IDOLA, RAZOČARENJA, DO NARAVOUČENIJA

Nije da nisam imao svoje dečačke idole nalik svojim vršnjacima, iz sveta sporta, filma, stripa... ali u toj paleti superheroja bilo je i nekih jako čudnih likova, poput Hajnriha Šlimana.

Arheologija je egzakna nauka, i tu nema mesta umetničkom dojmu, ili jesi ili nisi, ali kada je u pitanju Šliman, situacija i nije baš tako jednostavna. Njegov životni put više liči na sinopsis nekog bajkovitog avanturističkog filma, i jako je inspirativan deci. Tu su svi elementi bajke: nekada davno, siromašan, jedna knjiga koja je sve promenila, bogatstvo, ogromni entuzijazam, poniženje, slava.

Vratimo se toj knjizi, koja je bila božićni poklon, „Opšta istorija“. Sedmogodišnjeg dečaka je ilustracija Troje u plamenu prosto hipnotisala. Nimalo čudno jer su „Ilijada“ i „Odiseja“ bila omiljen dela njegovog oca. Tada se nad tom knjigom zakleo da će je jednoga dana baš on pronaći.

Ali pronaći Troju za koju je tadašnji naučni establišment smatrao delom fikcije jednog slepog pesnika, za koga se i ne zna sa sigurnošću da li je u opšte i postojao. Bio je to đavolski težak zadatak za bilo kog arheologa, a još teži ako to u opšte i niste.

Ali vera u snove pomera planine. Još kada se tome pridodaju i njegovi mnogi talenti, poput poznavanja 12, a neki kaži ćak i 15 jezika, nemoguće postaje moguće. Sve vreme džeći u rukuma „Ilijadu“ i „Odiseju“ kao svojevrsni kompas ovaj sanjar je postao jedan od najpoznatijih arheologa.

O tome šta je sve pronašao, ne bih ovde. Ili već znate, ako ne, tu je Vikipedija. Samo bih naglasio, prekretnica je bila upravo dan, kada je već uveliko bio ismejan od naučnika, kada je rešio da prekine traganje za Trojom. Jedan zrak svetlosti odveo ga je pravo u kuću slavnih.

A sada o naslovu ove kratke priče. Verovatno nisam bio, niti ću biti jedno dete koje je Šlimanov život opčinio, ali sa sazrevanjem, usledilo je silno razočarenje. U malo ozbiljnijm knjigama saznao sam za njegove nasilničke i nenaučne metode istraživanja. Bukvalno je dinamitom krčio sebi put do slave.

Prošlo je mnogo leta od tada i Šliman je kod mene odavno izgubio mesto superheroja, ali kao inspiracija, nikada.

Naravoučenije. Kupite svom detetu neku knjigu koja će ga načiniti glavnim junakom bajke nalik Šlimanoj

13.__multi_kreativni_studio_zoran_rođend

​DIV KOJI JE OSVOJIO GRADOVE

Ljubavna veza dvоје stranca u dalekoj tuđini izrodila je jednu lepu misteriju, koja začudo, ni posle više od trista godina još nema svoje razjašnjenje. Plodovi ljubavi su bili, a šta drugo, nego potomci, koji su svako na svoj način ličli, a na koga drugog, nego na svoje roditelje. Da sve bude čudnije, te strance su meštani toliko zavoleli da su uskoro zavladali njihovim gradom, a na kraju im nadenuli ime, ime njihovog grada.

To dvoje stranacа је nekada živelо na različitim stranam sveta, i koji se verovatno nikada ne bi u životu sreli da nije bilo nas, ljudi. To su Platanus occidentalisa (severnoamerički platan) i Platanus orientalis (istočni platan) a njihov susret se ovaplotio kao Platanus acerifolia (javorolisni platan) ili u svetu poznatiji kao londonski platan. U pitanju je hibridna vrsta, nastala subspontanim ukrštanjem.

Tajna koja proganja botaničare sve ove godine, sve ostalo je znano, gde se to desilo? Po jednima, to je Španija (u svetu se koristi i naziv španski platan) a po drugoj teoriji sve se odigralo u bašti jednog londonskog bontaniča, tada omiljenom hobiju aristokratije, skupljanju biljnih vrsta diljem planete.

Kako god bilo, londonski platan je toliko postao popularan da je do početka dvadesetog veka činio preko 60% drveća u Londonu, što je i bio ujedno i vrhunac. Njegova popularnost se nije ograničila samo na London, veće je platansko ludilo zahvatilo ceo svet, a tо nije mimoišlo ni Beograd, gde je najpoznatiji monumentalni „Platan kod Miloševog konaka – spomenik prirode“.

Internacionalna slava je zasnovana na više faktora. Moćno stablo sa razgranatom krošnjom, čvrstim i velikim listovima (grčki „platys“ – širok) koji podsećaju na javorove, te otuda i taj naziv. Posebno se izdvaja kora, mozaična – ljuske koje se same odvajaju. Pačvork boja ide od tamnosmeđe, sivomaslinaste do skoro čiste bele. Jednostavno, njegova silueta pleni. Upravo to ljuštenje u velikim ljuspama očišćava ga od zagađenja koje može da zapuši njegove pore. Taj njegov odgovor na sveprisutno zagađenje, učinio ga je otpornim na isto, i verovatno je bio i najpresudniji za toliku popularnost u gradovima širom sveta.

Danas se smatra da je to drvo za velike prostore i da je previše glomazno i neuredno za ulice.

Deca ga obožavaju. Podseća ih na dobroćudnog diva koji ima, citiram, vojničko (kamuflažno) odelo.

14.__multi_kreativni_studio_zoran_rođend

NEKA UČENJE BUDE IGRA, NEKA IGRA BUDE UČENJE

Rođendani u prirodi u potpunosti ispunjavaju ovu moju izmišljenu maksimu skovanu u

metrici čuvene Hipokratove izreke.

Deca veruju da se na ovakvoj vrsti rođendana samo dobro zabavljaju, i ne pretpostavljaju da im je u program igre ubačen opasan virus – virus znanja.

god_save_rzav_ekološko_udruženje_rzav_ve

O POSLEDNJEM MOHIKANCU U SRBIJI
Opisati rečimа reku, nije nimalo lako. Planina, jezero... barem se daju neki put jednim pogledom videti. A reka? Od nejakog izvora do moćne vode na ušću, hiljadu lica ima. Svaki novi izvor, pritoka, jednu novu priču pridodaje.

Vama, koji se niste ogledali u njegovim zeleno-modrim očima, ova scena reći će vam više od stotinu opisnih prideva i suvoparnih činjenica.

Na Velikom Rzavu se obrela jedna rafting ekipa iz Beograda. Adrenalin možeš opipati u vazduhu. A kako i ne bi. Oni neće biti prvi koji su krotili njegove plahovite brzake, bukove i kaskade. Bilo je tu meštana koji su se i ranije spuštali što traktorskim gumama, dečijim čamcima i ozbiljnim plovilima, ali će oni biti prva zvanična rafting ekipa.
Ubacuje se žurno oprema u čamce, a njihov nazovi domaćin iz te gomile izvlači flaširane vode i izbacuje van. Bujica pitanja sasu se na njega.
Da ne dužim. Objasnio im je da se ovde voda pije onako kako je pije najpametniji čovek na svetu po Diogenu - pastir. Direktno iz reke, šakama.

Rećićete da to nije baš, baš tolika retkost u Srbiji, da ima još... Da, da, ima rečica, i još poneka reka koja je u nekom delu toka nezagađene, ali ima li u Srbiji reka u dužini preko 60 kilometara, gde možete da pijete vodu direktno iz njenog korita, i to celim tokom skoro do samog ušća?
Nema.

U toj devičanskoj čistoti, među vrletnim kanjonima gde osim nekih osobenjaka niko i ne zalazi, možeš kilometrima i kilometrima hodati duž obale a nećeš videti ni jednu sramnu zastavu savremene civilizacije da se vijori-najlonsku kesu. To brižljivo čuvano blago u svojim nedrima došlo mu je glave. Potpisana mu je davno smrtna presuda.

Presuda je surova. Telo Rzava će biti isečeno na tri dela, i od rajske reke ostaće jedan Liliputanac od par kilometara, a ostatk će biti poslat u Valhalu.
Dželati su pre neku godinu već krenuli da čereče poslednjeg Mohikanca, ali i daleko pre tog krvavog pira, srdžbu i jar su osećali u svojim dušama svi oni kojima je u venama tekla ova reka, a čija srca su kucala ritmom i šumom njenog žubora. Prva osoba koja je to nezadovoljstvo jasno artikulisala, iz Arilja beše. Lečitelj, koji se glasno i javno pobunio protiv izgradnje tri visoke brane. Ubrzo je i jedna mala neformalana grupa ljubitelja prirode pre tačno 10 godina krenula u odbranu reke sa najmoćnijm oružjem (u normalnim državama) preko najkorisnijeg pronalaska 20 veka. Istinom na internetu.

I po ko zna po koji put u ljudskoj istoriji David se usprotivio Golijatu.
Tada još kao fejs grupa „God save Rzav“, aktivisti „Ekološko udruženje Rzav – God save Rzave“ za ovih desetak godina Rzavu su sa ljubavlju poklonili milione radnih sati: čišćenja reke, pisanju tekstova na netu i za novine, gostovanju na televizijama, snimanju dokumentarnih filmova, ekološkim akcijama sa decom do međunarodnih kampova, vodičkim službama, izložbama, međunarodnim regatama, borbom protiv korupcije u životnoj sredini, izmenama zakona koji se odnose na zaštitu životne sredine, zaštitom vodnih resursa, osnivanjem hranilišta za ugrožene vrste ptica, inicirali zaštitu Velikog Rzava i naučno-istraživački rad...
Ovaj spisak aktivnosti je samo deo svega učinjenog za spas Velikog Rzava.

Što se tiče fotografije, izdvojena je iz mnoštva kao jedan kuriozitet, a ne po važnosti.
Čast da poleti u pretposlednjoj misiji u okviru tri decenije dugih šatl programa američke NASA, imao je i Veliki Rzav. U tom poslednjem letu „Endevora“ i Rzava ima toliko simobolike da nije potrebno ništa dodatno reći.
Fotografija je poklonjena onome što prvi diže glas, i to baš u trenutku kada je morao da digne svoje sidro iz rzavske vode.

P. S. U tekstu nije pomenuto ni jedno ime, ali za kraj, napraviću nekakav izuzetak. Za ovih 10 godina mnogi su sebe bespoštedno uložili u ovu priču. To nije bio volonterski rad kakav obično biva. Odradi se par akcija godišnje i to je to. To je bilo bukvalno svakodnevno angažovanje, iz dana u dan.
Ne bih tumačio zašto. Da li zbog zamora, desetogodišnjeg oglušivanja nadležnih na sve dokumentovane primedbe, ili nečeg sasvim trećeg, plamen ostade da bukti najjače u jednoj ruci.
Mnogi kažu da slučajnosti nema. Tako i ovde. U produžetku imena te osobe na jednoj net platformi piše „Mi.“ Kakve li simoblike. Izgleda da smo se svi Mi štovaoci Velikog Rzava nekako saželi u to „Mi.“

15.__multi_kreativni_studio_zoran_rođend

KADA TE NAUČNICI ETIKETIRAJU KAO HAOS PRIRODE, ONDA...

Tradicionalno odmereni, neskloni senzacionalizmu, naučnici retko kada daju bombastične izjave, ali dugo godina je taj epitet, haos prirode, pratio ovaj živi organizam.

 

Za nas laike, neodmerene :) više nego bombastično zvuči podatak da taj organizam izdržao 16 dana na -196 °C, u vakumu, pri enormnom uv i kosmičkom zračenju!?

 

Začuđujuće je da mi više znamo o nekoj endemičnoj vrsti iz nekog ćoška južne hemisfere nego o našim komšijama koje srećemo svaki dan na zemlji, kamenu, drvetu, lišću, gvožđu, smoli, staklu, na telu insekata, porcelanu, vunenin tkaninama, kostima...

 

Stručno rečeno lišaj je mutualistička simbiotska zajednica gljiva i algi. Kada pomenete simbiozu, većini prvo pada na pamet čuveni primer raka samca i sase. Ali simbioza gljiva i algi u ovom primeru je podignuta na toliki stepen da je ovo potpuno novi organizam, organizam koji se kroz evoluciju prilagodio najsurovijim uslovima sredine i čije karakteristike nemaju zasebno ni gljiva ni alga. Sasvim dovoljno zbunjujuće i za naučnike.

 

Lišajevi su pioniri naseljavanja. Kada gole i nenaseljene predela obogate humusom, tek tada dolaze i druge biljke. Žive na mestima poput pustinja ili predela večitog leda (nađeni na 7000 mnv). Šampioni su sporog rasta, tek negde oko 1-3 mm godišnje. Prosečan životni vek im je do 100 god. ali pojedine artičke vrste se smatraju među najstarijim živim bićima na planeti. Preko 4000 godina. Kada ostanu bez vode upadaju u stanje prividne obamrlosti, i tako mogu izdžati jako dugo do sledeće kiše. Odlični bioindikatori zagađenosti vazduha (lišajske pustinje – gradovi toliko zagađeni da ne mogu da rastu). Služe za pravljenje hleba, parfema, boja, antibiotika. U tundrama su osnovna hrana biljojeda... Mogao bih još mnogo toga reći, ali pao medved s mosta.... dosta :)

 

Moja fascinacija lišajevima traje već godinama, i ne jenjava.

Oni su obavezni deo skoro svake moje ekološke radionice za decu, i obavezni početak svakog rođendana u prirodi, koji počinje čitanjem „hermetičkog“ teksta upravo sa lišaja

16.__multi_kreativni_studio_zoran_rođend

ŽIR NAŠ NASUŠNI

Priča koju u Srbiji znaju i vrapci, o žirenju svinja, koje su potom bile glavni izvozni artikal u doba Kneza Miloša Obrenovića, samo govori o ogromnom značaju jednog šumskog ploda.

Žir, zbog svoje kaloriske vrednosti (negde na pola od žitarica) jako je primamljiv kako krupnim šumskim životinjama - divlje svinje, medvedi... tako i malim - miševi, veverice...ali i pticama. U ovoj kratkoj priči akcenat će ipak biti na žiru u ljudskoj ishrani.

Svako živo biće, sada pričamo o biljkama, ima svoj odbrambeni mehanizam, koja se proteže i na svoje potomstvo – plodove. Neke izaberu tehniku brojnosti, neke odbijanja npr. trnjem (a neke naprotiv sve čine da im plod bude pojeden), a hrast je izbrao tanin.

Pre nego objasnim kako se izboriti sa njim, upotreba žira u ljudskoj ishrani datira još od doba neolita i zadržala se skoro do prošlog veka u ekonomski nerazvijenim sredinama. Posebno su bili na ceni cer i kitnjak jer su imali više skroba a manje tanina.

Tanin je složeno jedinjenje koje ima gorak, opor ukus, kojeg osim u žiru ima i u ostalim delovima hrasta. Da bi ga neutralisao koristi se više tehnika a dve su najpopularnije.

Napomena. Birajte zdrave zrele plodove, sa sve kapicom i obratite pažnju da nemaju rupice jer je takve već napao žižak.

Kuvajte žir i na svakih 10 min. menjajte vodu dok ne postane bistra ili ga ostavite u vodi da se natapa 12 sati (neko dodaje i sodu bikarbonu). Oljuštite žir, osušite pa sameljite ili ga iseckajte u zavisnosti šta želite da pripremate sa njim. Najćešće se koristio za hleb (ili dodatak uz pšenično brašno), palčinke, kolače, ili pečen kao kesten, a kafa od žira je negde i dalje traženi specijalitet. Danas žir najviše cene pobornici organske kuhinje.

Savet. Bukov žir (bukvica), je daleko bolji za ishranu od hrastovog. Kaloriski jači, manje gorаk, a može se jesti čak i sirov.

Savet broj dva :) Izbegavajte da skupljate žirеve po grmljavini. Hrast je drvo koje munje obožavaju uprkos činjenici da mu je koren relativno plitak, što sa stanovišta provodljivosti nije logično!?

Za kraj, kao i uvek, o deci. Žirevi su jedna od najomiljenijih dečijih šumskih „igračaka“, a njihove kapice neretko koristimo za improvizovano pozorište. Stavimo kapice na prstiće, docrtamo oči i usta a glumci se sakriju iza palog debla, kamena ili žbuna. Aplauz i pozorišna predstava kreće-

17.__multi_kreativni_studio_zoran_rođend

ČEKAJUĆI DUNAVSKU KRALJICU

Kraljica ima, dakako, krunu na glavi. Doista, malo osobenu, kakva je i ona sama. Njena kraljevska loza je toliko stara da kada bi vam rekao koliko, jamačno mi ne bi verovali. Princeze i prinčevi su od vajkada privlačili pažnju, tako su i njena deca uvek bila rado viđena, posebno na dvorovima širom Evrope. Kada si na vrhu, gde i jeste njeno mesto, mnogi žele da te vide dole. Setite se kako je završila Marija Antoneta. Giljotina. Naša kraljica se nekada najviše plašila malja, ali ta vremena su davno prošla. Mnogo, mnogo je košave od tada protutnjalo Dunavaom. Novi jahači apokalipse zajahaše njeno kraljevstvo i sa košavom odneše i dunavsku kraljicu u zaborav.

Jel znate basnu o jelenu koji se divio svojim rogovima, koji su mu na kraju došli glave? Takva slična zlehuda sudbina dopade i našoj kraljici. Njena divovska veličina, njeni „crni biseri“ koji su se prodavali na uncu, kao i zlato, dovedoše njenu drevnu kraljevsku lozu do skoro same propasti. Ali i pre tog zla, dva kolosa stadoše joj na životni put. Od tada prođe više od 40 godina. Toliko i vodene boginje niko ne vide. Nema je ovde, a i tamo gde je ima, izleda da je uskoro neće biti.

Kraj priče je uvek posvećen deci. Ova priča nažalost nema srećan kraj, što decu uvek silno rastuži. Zato obavezno pomilujem te pemetne glave, i dam im nadu, da ako bude sreće, moći će i oni da miluju kraljicu po glavi, jer je to ona najviše volela.

Ako je negde vidite, javite mi, jer verujem da za moga života ja je ovde dočekati neću.

 

P.S. Za one koji još nisu sigurni o kome se radi, njeno ime je Huso Huso.

18.__multi_kreativni_studio_zoran_rođend

TRN JAČI OD METKA

Životinje su uvek bile miljenice najmlađih. Kada je u pitanju carstvo biljaka, tu je situacija malo drugačija. Mala deca ih čak ne smatraju živim bićem. Nemaju usta, oči, ne kreću se... Ali svako pravilo ima svoj izuzetak.

 

Jedan od tih izuzetaka je i žbun/drvo iz porodice ruža koje je napravilo :) silan problem grani bilogije koja se bavi klasifikacijom organizama – taksonomija, i to toliki da je je dobio čak i svoje ime. „Problem Crataegus“. Problem vodi poreklo još iz davnih vremena kada je ovo drvo masovno koriščeno kao živi zid na međama. Takva veštačka zbijenost vrsta imala je svoje posledice. Od opisanih sedam vrsta u 18 veku, došlo se do preko 1500 samo severnoameričkih. Tragovi za takvu eksploziju opisanih vrsta vode do hibridizacije.

 

A krivac, što to drvo privlači toliku pozornost deci, je biće iz slovenske mitologije koje je na čudan i neraskidiv način povezano na ovim prostorima sa ovim drvetom. Reklo bi se da ste svi već pogodili njegovo ime. Glog.

 

Kada u šumi kažem da ću pokazati antivampirsko drvo, dečiji žagor naglo zamre. Kako se boriti sa vampirom, to im je je već dobro poznato preko filmske ikonografije horor filmova. Beli luk, svetlost, sveta vodica, srebrni metak... ali za najjače oružje, glogov kolac, retko ko zna. Još manje zašto moramo imati crnog pevca ili ždrepca bez belega, i šta je to gluvo doba noći. Od pamtiveka trn je imao magijsku moć da tera zle demone, pa tako i glogov trn, a kolac... čak da „prikuca“ vampira u grob.

 

U svetu je glog napoznatiji po verovanju da je upravo od njega napravljena Hristova trnovita kruna. Zahvalan je za bonsai, blagotvorno deluje na rad srca, normalizuje krvni pritisak, negde ga koriste kao zamena za duvan.

 

Za svaki Božić, jutarnju trpezu engleskoj kraljici krasi rasvecatali glog, donet iz Glastonberija, sa mesta koji se povezuje sa Svetim gralom i Avalonom, gde je još tada Josif iz Arimateje zabio suvi štap u zemlju, a on čudom preko noći izlistao i pretvorio se u Sveti trn.

19.__multi_kreativni_studio_zoran_rođend

KAKO NATRULA JABUKA DA BUDE SLAĐA OD ČOKOLADE

Neki roditelji ne shvataju poentu mog upornog insistiranja na užinama u prirodi, bilo na radionicama ili rođendanu.

“ Što da jedu sedeći na zemlji bedne sendviče kad ih posle u toplom restoranu čeka izbor iz snova?“ Česo pitanje upućivano mi od roditelja.

Ovde uopšte nije bitno šta će deca pojesti. Za sat-dva ništa im neće faliti ako ne obeduju.

Ali... U današnjem dobu sveopšteg otuđenja deca postaju sve sebičnija. Podela užine postala je jako važana pedagoška situcija i lek :) protiv te "bolesti".

Drugi razlog je opštepoznat i važi i za svet odraslih. Izmeštanje iz svakodnevnice uvek blagotvorno deluje na psihu. Zato je ponekad i natrula jabuka koju jedemo na tepihu od mahovine u društvu slađa od čokolade u kući.

P.S. Mnoga deca koja su nekada na radionicama jela užinu krijući, sama, sada prva nude drugu decu.

kondicija_hajking_mentalna_snaga__multi_

ŠUMU PROĐOH ALI KILOMETAR NIKAKO

Fotografija možda deluje i suviše dramatično :) Nije u pitanju tolika iscrpljenost, ali gubitak snage, naročito po snegu, obavezno rezultira...

Mislim da nisam imao slučaj na radionici ili rođendanu u prirodi da se barem neko od dece ne požali da ga bole noge, da želi pauzu... i to već na prvom kilometru hoda.

Podatak da svaka nova generacija ima sve manje kondicije, da je manje spretna, nije ništa novo. To vodi ka tanjim kostima, slabijem srcu, drugačije rečeno, lošijem zdravlju. Uzroci su svima jasni, da ih ne pominjem.

Poseban segmet u ovoj priči je nedostatak mentalne kondicije – snage. Neravan teren, korenje, granje, visoka trava, blato, jako sunce, hladnoća... To su neki faktori novijim generacijama toliko opterećujući u hajkingu, ne na fizičkom koliko na mentalnom planu, da pojedina deca odmah počinju da negoduju.

Ta mentalna uljuljkanost posebno se vidi na totalnoj neotpornosti na neke jače izazove, poput žeđi, bola. O važnosti pravilne hidratacije organizma ne bih trošio reči, ali nemogućnost ne baš male manjine da se suzdrži pola sata/sat žednim, ili da se ne dramatizuje slučajan pad čak i na onaj deo tela gde leđa gube svoje časno ime, više je nego simptomatično.

Deo mog edukativnog programa o preživljavanju u prirodi na rođendanima obavezno se odnosi i na moja iskustva oko žeđi i bola. Kada čuju da se neki put desi da se voda na avanturi u prirodi ne okusi i više od jednog dana, obično i oni najglasniji, malo koriguju i iskontrolišu svoju preteranu reakciju :)

P.S. Jedan od nekadašnjih završnih ispita za izviđače je bio i da se jedan ceo dan ništa ne priča. Deluje lako, ali za taj uzrast potrebna je velika mentalna snaga za tako nešto.

multi_kreativni_studio_zoran_rođendani_u

ODELO ZA PSA – POMODARSTVO ILI NEOPHODNOST

U tekstu neće biti ni reči o onome što več znate, poput klasičnih saveta stručnjaka na ovu temu: koje su to rase pasa za koje se preporučuje odelo za hladnijih dana, koji su prvi znaci da je onо potrebno vašem ljubimcu...

Zato ću pisati o jednom mom životnom iskustvu koje verovatno retko ko od vas ima, a posredno se itekao tiče ove teme. Samo da naglasim da sam nekada pse držao i u stanu i dvorištu, tako da sam dobro upoznat sa pomenutom problematikom.

Par godina mog življena bile su krajnje neobične. Stan nisam grejao zimi. Jedino prevozno sredsto, i tokom najvećih temperaturnih minusa, bio je bicikl. Bilo je tu još nekonvencionalanih radnji poput zimskih kupanja u rekama, ali i ovo je sasvim dovoljno za ono što vam želim predočiti.

Najveći temperaturni šok za organizam nije nastupao kada sam bicikl vozio na temperaturama ispod -20°C, već obično na proleće, kada bi zima zadala svoj poslednji i iznenadni udarac. Potreban uslov za tako nešto je da je prolećna temperatura u dužem periodu bude iznad svog proseka, a onda usledi neočekivani rez, kao hladnim nožem. Za tih par jutara, pre nego krenem da pedaliram, moje telo bi se grčilo od hladnoće uprkos činjenice da je spoljašnja temperatura bila u plusu. Ne velikom, ali ipak iznad nule.

Zašto, verujem da i sami znate. Odgovor leži u suviše kratkom periodu za adaptaciju. Čuli ste za priču da žabu možete skuvati živu, a da se ona ne pomeri, ako polako povećavate temperaturu.

Isto važi i za vašeg psa. Ako većinu svog života provodi u toplom (nertko prezagrejanom) prostoru, izlazak na otvoreno, gde je razlika u temeperaturi neki put i preko 30°C, odelo će biti potrebno za mnoge vaše četvoronožne prijatelje. I obrnuto.

Sve napisano se naravno odnosi i na decu.
Mokre noge, smrznuti prsti, zaleđene trepavice i kosa... bila je to naša zimska svakodnevnica. Današnje prosečno dete posle par sati takvog tretmana, završilo bi...
P.S: Fotografija nije vlasništvo MKSZ - nepoznati autor

multi_kreativni_studio_zoran_dečiji_rođe

DA LI ZNATE KOJE JE BOJE SNEG? ODGOVOR NIJE TAČAN, NIJE BEO :)


Snegu se najviše raduju deca, čak i psi zanaju da uživaju u igri sa njim, i oni odrasli koji nisu odrásli :)  A šta znamo o snegu? Napravite brzinsku anketu i verujem da skoro niko neće znati koje je boje sneg. A kako nastaje? Pa i to naizgled lako pitanje na kraju ispada da nije lako.

Za sve je kriva sublimacija vodene para. U tome i jesta razlika između ledene kiše i snega. Kiša se ledi pri prolasku kroz hladnu atmosferu a sneg nastaje direknim prelazom iz gasovitog u čvrsto stanje – ledene kristale. Otuda istinitost da je sneg u stvari mineral, kao i dijamant, pa ne čudi da jedna vrsta snega, prašnasti, pri jakom vetru može itekako da ozledi vaše lice i oči.
 A što se tiče boje, sneg je čist prozirni kristal koji propušta/odbija ceo sučev spektar. Zbog distorzije, ono što se sećate verovatno iz fizike-optike, kada pomešate sve boje dobijate... belu.

Mislim da nema deteta koje nije jurilo pahulje da ih pojede. I ja sam naravno to radio. Kakav je današnji stav roditelja prema prirodi, mislim da bi mnogi momentalno to zabranili kada bi znali da se sneg u većini slučajeva formira oko čestica prašine koja lebdi u našoj atmosferi. Na njihovu radost, zabeležene su i tolike pahulje da ih dete ne bi moglo fizički pojesti – toliko da raširi usta.

Pomenuti podatak na fotografiji, da je glavni sastojak snega u stvari vazduh, osim toplotne izolacije ima još jednog kec u rukavu. Ko se nekada našao van grada u trenutku snežne vejavice, uskoro je mogao da doživi ono što je za današnje generacije prava retkost. Skoro potpunu tišinu. Vazduh je odličan i kao zvučni izolator. To važi samo dok je sneg nov, čitaj rastresit. Za razliku od tog fenomena, na Antartiku, gde je sneg večito zaleđen, i zbog podatka da na površini nema nikakvih drugih prepreka, zvuk se odbija i  putuje daleko dalje nego što bi očekivali. Inače na Antartiku jako retko pada sneg, i kada vidite fotografije ili video snimke mećava sa tog podnevlja, znajte da je ona zasigurno potekla od vetra koji podigao površinski sloj istog.

Za kraj jedna dilema. Mišljenje većine naučnika da je verovatnoća naći dve iste pahulje ravna nuli, dok ima i onih koji tvrde suprotno, i to potkrepljuju dokazima eminentnih ustanova. Kada siđemo na molekularni nivo, znajući da se voda sastoji od vodonika i keseonika, na scenu stupaju izotopi pomenutih hemiskih elemenata. Oni se retko javljaju, ali na toliki broj melekula u jednj pahuljici sasvim dovoljno da svakoj kristalnoj rešetki daju osobeni izgled.
Ostavljamo naučnicima da oko toga usaglase stavove, a ono što je bitno za decu na tu temu, molekularna strukture kristalne rešetke leda... svaka pahulja ima šest krakova. Zato u buduće slobodno ispravite roditelje i vaspitače kada vam od papira prave pahulje za Novu godinu sa pet krakova.

multi_kreativni_studio_zoran_dečiji_rođe

TEKST PREUZET SA SAJTA "SOUL HAUZ"

GRAM TEORIJE, TONA PRAKSE I JEDINI "MINISTAR" ZA SREĆU KOJI JE PRIRODU VRATIO DECI

Captain Fantastic, film koji je 2016. bio u trci za Oskara, jedan je od retkih filmova koji se bavi veoma osetljivom temom. Odgajanje dece od strane samohranog oca u okruženju krajnje netipičnom za moderno društvo predstavlja svojevrsni iskorak u američkoj kinematografiji. No, ovo nije tekst o filmu, iako uloga Vigga Mortensena, kao i sama tema života sa decom van stereotipnih uslova na koje smo navikli, u totalnom skladu sa Prirodom, zaslužuje da već danas pogledate ovo ostvarenje, ukoliko već niste. Ovaj tekst posvećen je čoveku koji ima dosta toga zajedničkog sa likom captain Fantastica.

Zoran Raković, nezvanični ministar za sreću, otac četvoro dece i pedagog sa golemim iskustvom, svojevremeno je odbio da ga direktorsko mesto ograničava, i slušajući svoju prirodu, odlučio da decu vrati Prirodi – iskonskom čovekovom učitelju, i Prirodu – deci, kako i dolikuje.

 

Ovaj tekst nije sponzorisan, i Zorana ću predstaviti isključivo kao svoj lični odabir pravca koji smatram jedinim zdravim i relevantnim za pravilan razvoj dece. Zato vas molim da mi u startu oprostite svako, naizgled, preuveličavanje, jer je ono posledica lične očaranosti mogućnošću da IPAK, i pored svih mana društva u kojem živimo, ništa nije izgubljeno dokle god vam se putevi sretnu sa ljudima slične namere i životnih vrednosti.

Multi kreativni studio Zoran, nudi edukaciju kroz fantastično osmišljene aktivnosti za decu, uklopljene u radionice na otvorenom ili zatvorenom, izviđačke avanture i krajnje uzbudljive proslave rodjendana, na kojima deca otkrivaju blago, šumu, uče se orijentaciji, prave roštilj, penju se i silaze, druže samostalno ali i sa roditeljima, otkrivaju tajne godova, kompas, peku klopu oko prave vatre, grle drveće i uče o biljkama, prave prve realne kontakte sa Prirodom, i ruše sve tabue balkanskih naroda o tome da će promaja, kiša ili sneg, nepovratno upropastiti neko od naše dece.

Sa dugogodišnjim iskustvom vaspitača, ali i uz lično iskustvo života u mnogočlanoj porodici, Zoran je masterovao suštinu vaspitanja. Ona bi mogla biti sublimirana u tek par vrlo jednostavnih reči, a ja se zahvaljujem na prilici da u Soul razgovorima Zoran odgovori na neka značajna pitanja, kroz formu intervjua, i tako svakom posetiocu Soul Hauz bloga, i zajednice Mame bez Drame, pomogne da potvrdi, razume, nauči ili otkrije prioritete u odgajanju dece, koji počivaju upravo na onome što sa različitih strana pokušavaju da nam oduzmu – Prirodu.

SoulHauz: Tokom vaše karijere vaspitača, a i sada, kroz saradnju i rad sa decom različitog uzrasta, šta ste naučili o vašim malim saradnicima, njihovom ponašanju i potrebama? Koji su istinski prioriteti dece?

 

Z.R:  Preskočio bih opšte mesto na ovu temu, Maslovljevu piramidu, i prozborio o nečemu na na šta skoro niko ne obraća pažnju, o onome sa čim sam obično “kupovao” dečija srca dok sam radio u obrazovno-vaspitnim ustanovama.
Izreka “Sloboda nema cenu” važna je i u dečijem svetu. Najjednostavnije bih to opisao izlizanom floskulom – kreativnog haosa. Deca su moju želju da probijem standarne okvire poimanja dečijih sloboda doživljavala upravo onako kako to odrastao čovek ne može ni blizu da zamisli.

 

SoulHauz: Na koji način se aktivno menja fiziologija deteta, a posledično i ponašanje i uverenja, kada se dete nađe kao učesnik u nekoj od vaših avantura? Šta ta promena i iskustvo diktiraju i bude na dugoročnom nivou?

 

Z.R: Navešću samo jedan segment koji cenim da će vašem čitalaštvu biti zanimljiv.Deca su izrazito duhovna, od samog rođenja, ali ta duhovnost se odrastanjem sve više zaglavljuje u materijalni svet kojim je ophrvana naša civilizacija.
Jedna od mojih najomiljenijih aktivnosti sa decom u prirodi je grljenje drveća. Posle uvodne price o drvetu, sa konkretnim dokazima, kao biću koje oseća, čuje, razgovara, brine o svom potomstvu i svojim saplemenicima, zagrljaj gorostasnog diva i maljušnog deteta zatvorenih očiju….čista, izvorna, nepatvorena ljubav.Neka deca po otvaranju očiju, otvore sebi neki druge poglede na svet.

 

SoulHauz: Na koji način priroda i njeni zakoni uspevaju da u potpunosti šarmiraju decu sa kojom provodite vreme učeći ih upravo o životu kroz postavljanje temelja u poštovanju i poznavanju Prirode? Šta priroda daje deci, i kako joj deca uzvraćaju kada oklevanje i potencijalni strah, nestanu?

 

Z.R: Mi, ljudi, iznikli smo iz prirode i povatak u nju je, barem i na kratko, isto kao povratak ribe u vodu. Ja često ponavljam tu činjenicu kao neku mantru, da smo mi ponikli iz prirode i da se čovek jedino može istinski ostvariti  upravo u njenom zagrljaju.

U večitom razmišljanju svih nas šta je za decu dobro a šta nije, jedna misao neka vam uvek bude vodilja:"Sve što je prirodno to je i dobro.Sve što je prirodno to je i dobro."

SoulHauz: Koncept proslavljanja dečijeg rođendana u igraonici je često veoma stereotipan, skučen, limitiran, iako se čini da daje mnogo mogućnosti i kreacije poput: šminkanja, dečije predstave, interaktivnih igara, raznoraznih zabavljača itd. No, deca se i dalje nalaze u zatvorenom prostoru u kojem se dešava nešto što i nije uzbudljivo za dušu i edukativno. Koje su to pobude i uverenja koja su vas osnažila da deci ponudite alternativu – spas u vidu istraživanja, avanture, potrage za blagom, izviđača, provođenja vremena sa roditeljima u potpuno drugačijim uslovima i tako dalje? Kako ste se osmelili na iskorak u konkretno spasavanje dece od šablona kojem su izložena?

Z.R: Na prvi deo pitanja odgovor leži u odgovoru na često postavljanom pitanju roditelja, upućenom meni: “Kakav to čarobni štapić imate da vas tolika grupa ustreptale dece bespogovorno sluša u onolikoj šumi/parku, kada u igraonici, u zatvorenom, gde ima i po pet/šest animatora, oni im ne mogu ništa?” Jedan maleni deo misterije možda leži u mojoj harizmi prijemčivoj deci, ali ono što je sigurno, čarobni štapić poseduje drveće, cveće, ptice, vetar, sunce i nebo iznad nas. Priroda je najveća igraonica i učionica na svetu, sa skoro beskonačnom količinom i vrstama edukativnog materijla. Ona odlično upija nesputanu dečiju energiju, koja se u igraonicama samo odbija od zidove i vraća deci. Jednostavnije rečeno, u tako inspirativnom okruženju intervenicje vodiča-edukatora su bukvalno minimalne, na nivou impulsa.

Što se tiče smelost, posle par meseci po dolasku u Beograd (ako ne računam studentske dane) moje prvo  zvanično radno mesto je bilo direktorsko. Ono što sam odlično znao, a to je utvrdila ubrzo i osoba koja me je tu postavila, da ja nisam iz te priče. Prsudne su bile  zrelost mojih godina i duboka vera u postavljeni cilj, poslušao sam svoje srce i posle nekoliko meseci bez dinara početnog kapitala i ikakvih privatnih i poslovnih poznanstva, otvorio privatnu firmu. Spojio sam dve moje velike ljubavi. Ekologiju i rada sa decom. Izaberi posao koji voliš, i neceš morati raditi ni dana u životu, reče mi Kofučije, i ja ga poslušah.

SoulHauz: Šta sve nudite od programa i radionica?

Z.R: Rođendani u prirodi – na otvorenom, su ono od čega živi moja mnogočlana porodica. Dodatni programi koji me ispunjavaju su radionice u prirodi, kako za decu tako i porodice,  izleti, a u zimskom periodu  kreativne radionice u mini studiju neobičnih tema, od geologije, astronomije, mitologije, paleontologije, arhitekture, botanike, fizike, istorije, meteorologije, arheologije itd.

 

SoulHauz: Stručnjacima u oblasti psihologije, kao i jednom delu vaših kolega poznato je koji su to sve benefiti za kognitivni razvoj detce u okolnostima u kojima se deca nađu sa vama. Upoznajte naše roditelje, Mame bez Drame i ostale čitaoce Soul Hauz bloga sa načinima na koje jedno „preživljavanje“ u šumi utiče na razvoj misaonih i ponašajnih obrazaca kod dece. Kakvu promenu deca dožive?

 

Z.R: Verujem da će čitaoci vašeg bloga, koje je ovaj tekst zainteresovao, lako na internetu naći mišljenja svetskih eksperata na temu kako sveopštih, tako i dobiti za kognitivni razvoj boravkom dece u prirodi. Mada Srbija nema kao Butan “Ministarstvo za sreću”, za mene je najbitnije da niko ne osporava činjenicu da su deca koja više borave u prirodi srećnija od svojih vršnjaka. Savim dovoljno da svaki roditelj isto poželi svom detetu.

SoulHauz: Da li se uz decu menjaju i roditelji, ili prva promena treba zapravo da bude roditeljska, da bi dete uopšte dobilo šansu da se upozna sa životom na drugačiji način, onaj koji vi nudite kroz vaše sadržaje?

 

Z.R: Mislim da ovde nemam mesta za dilemu ko je stariji – kokoška ili jaje. Ovde bih kao ilustraciju svega na ovu temu pomenuo moju nazovi mini misiju pod radnim nazivom “Srbija nije u Sahari”. Na tom donkihotovskom putu, uloženo je mnogo energije da se roditelji oslobode uvreženog mišljenja na ovim prostorima da su kiša, vetar i sneg pogubni za decu. Srbija se nalazi u umereno-kontinetalnom klimatskom pojasu, i što se pre deca adaptiraju na klimu svog podnevlja, utoliko bolje po njih. Nema lošeg vremena već samo neadekvatnog oblačenja. A deca… Detinjstvo prestaje kada prvi put preskočite baru. Zato pustite decu da budu deca.

SoulHauz: Mislite li da bi bilo korisno obučiti jednu ili više generacija vaspitača, koji bi napustili stereotipe i krenuli vašim stopama?

Z.R: Jedna od mojih ideja je bila da prvi u Srbiji otvorim pravi vrtić zasnovan na koceptu šumskog vrtića, pošto lažnih ima nekoliko. Da se potrudim da dobijem akreditaciju i da to bude ujedno i centar za edukaciju budućih vaspitača koji će celokupni vaspitno-obrazovni rad vršiti u prirodi. Nažalost, taj finansiski zalogaj je ispao preveliki za mene, tako da se unapred radujem onome ko se prvi osmeli da krene tim putem. To je jednostavno budućnost. Princip jinga i janga i ovde deluje. Sve veće otuđenje od prirode pravi klicu u sebi koja sve više raste, koja teži povratku ka našem izvoru – prirodi.

SoulHauz: Navedite tri najvažnija razloga zbog kojih roditelji koji ovo čitaju treba momentalno da se odluče da bukiraju avanturu kod vas?

 

Z.R: Šta zračiš to privlačiš. Oni će me pozvati iz tog razloga. P.S. Često ističem da sam mnogo srećan čovek kada su u pitanju korisnici mojih usluga. Moja klijentela je u većini slučajeva pametnija i obrazovanija od mene. Poslovati sa ljudim širokih pogleda, posao pretvara u zadovoljstvo.

SoulHauz: Koliko deca u Srbiji zaista nauče kroz pasivno sedenje u školskoj klupi i repetativni školski program, a kako bi zapravo izgledali časovi biologije, istorije, prirode i društva, da se nekom poput vas dozvoli da uđe u obavezan školski sistem?

Z.R: Mislim da će jedna moja mini priča odlično ovde leći, indikativnog naslova  "Plivanje se uči u vodi, crtanje na papiru… a o prirodi se uči u prirodi”.

Evo je u celosti: “Čuo sam pre neki dan da uče decu (nije besplatno), između ostalog, kako se prelazi potok po klizavom kamenju u učionici za klupama? Neke stvari se jednostavno ne mogu naučiti teoretski. Nije ni čudo što su naša deca među najlošijima u Evropi u rešavanju PISA testa.

O čuvenoj rečenici „gram teorije, tona prakse“ može se polemisati, ali...

Verovatno na internetu već postoji tutorijal :) kako se popeti na drvo. Gorostasni hrast je daleko bolja opcija.”

multi kreativni studio zoran zlatni bor

ZLATNI BOR, NARODNO PREDANJE ILI REALNOST?
 

Njihova estetika, njihova otpornost na zagađenje, prilagodljivost i siromašnim zemljištima, otpornost kako na temperaturne minuse tako i na sutropske maksimume učinili su ih miljenicima mnogih pejzažnih arhitekrta.

Na svetu postoji preko stotinu vrsta borova, ali verujem da sve vas najviše zanima kako barem razlikovati dve najpoznatije vrste u Srbiji. Crni i beli bor. Verujte da je jednostavno.

Crni bor, inače najrasprostranjenija vrsta ovog roda, izrazito je pravo drvo, sa granama u pravilnom rasporedu, dok je beli bor ima neretko uvijeno stablo, a grane nemaju nikakvu pravilnost u rasporedu na stablu. Drugi sitniji detalj, njihove četine – iglice. Kod crnog bora četine su duže, tamno zelene,  krute a malo savijene. Kod belog su tanje, kraće i svetlije. Najvidljivija razlika je u kori. Crni bor ima tamniju koru, sivu, dok beli bor dalko svetliju koja idući ka vrhu postaje sve svetlija, sa prelivima od žute, zlatne, braun i crvenkasto-oker.

Ovaj put ću preskočiti jako zanimljive teme poput čudesne borove smole, eteričnog ulja koje isparva preko lišća i na kraju štiti planetu od globalnog zagrevanja, najstarijeg neistovetnog bića na Zemlji, Metuzalema, bora starog oko 5000 godina, kao i temu mladih iglica punih vitamina C. Tu bih samo dodao da sam kao dete obožavao „med“ napravljen od mladih izdanaka borova.

Zlatni bor. Nema tog ko nije čuo za to mitsko drvo ili tačnije drveće. Odavde bi mogli i krenuti. U pitanju su, barem ono što mi znamo, tri zlatna bora, premda postoji i četvrti, koji ne sliči ni običnim ni zlatnim borovima, sa panaširanim četinama, ali ćemo njega za sada ostaviti sa strane. Ono što sam ja nekada smatrao, a verujem da nisam jedini, da ako je i postojao, da je to bio neki tercijerni relikt, vrsta bora koja je ušla preko priča u lokalni folklor, preciznije folklor stanovnika Zlatibora. Istna je daleko od toga.

Prvi zapis o zlatnom boru dao je niko drugi do Pančić  1875 godine. Njegov zaključak je bio više nego izričit. „Zlatan bor što u jednom komadu u blizini sela Negbine raste nije ništa drugo nego običan crni bor koji je sa bilo koga kvara zakržljao, te mu se vrh nakrivio a četina nešto požutela.“

Ipak, Pančićevi naslednici su zaključili da je u pitanju poseban varijetet crnog bora – „Pinus nigra var. Zlatiborica“. Blagodareći češkom botaničaru Novaku imamo čak i fotografiju iz 1926. godine.

Za drugi zlatni bor znamo zahvaljujući sarajevskom šumarskom inženjeru Salihu Omanoviću. Ovaj put u pitanju je varijitet belog bora. Pronađen je 1937. godine i dobio je naučno ime, kako i dolikuje, po svom pronalazaču – „Pinus silvestris var. Zlatiborica Omanović“. Nažalost 1999. godine, pod naletom snega, stablo se izvalilo.

Treći zlatni bor novijeg je datuma i ponovo je u pitanju beli bor. Pronašo ga je dr M. Tošić 1994. „Pinus silvestris var. aurea Zlatiborensis Tosić“ nije zaštićen od države kao njegovi predhodnici tako da, barem ja, nemam nikakvih novijih saznanja o njemu.

Da sve bude čudnije, svi ovi borovi su nađeni, dakako na Zlatiboru, i to strogo na njegovoj južnoj strani.

Napokon, o čemu se ovde radi. Svi pomenuti borovi su u stvari otpadnici svoje vrste, mutanti. Sva tri zlatna bora su različita. Da se ne bi rasplinuo, imalo bi se o tim razlikama pisati i pisati, no ono što im je bilo zajedničko, a to su žute/zlatne iglice (odatle i ime), sa procentalno manjim brojem žutih četina u odnosu na zelene.

U patanju su somatske promene i one se ne prenose na potomstvo. Generativnim razmnožavanjem, semenom, dobija se standardna vrsta. Jedini način je vegetativno, kloniranjem.

Tu ponovo uvodimo u priču penzionisanog doktora šumarstva, Mihaila Tošića iz Rasne kraj Požege kao nekog superheroja iz Marvelove palete. Kada je saznao da je čuveni Omanovićev zlatni bor, zaštićen još od vreme Kraljevine Jugoslavije, posrnuo 1999 god. nije časio časa. Stigao je u poslednjem trenutku i na gotovo suvom deblu našao iskrice života - žive grančice.

U samoj blizini palog stabla okalemio je jedan mlađanini beli bor grančicom sa žutim iglicama. Verovatno nošen mišlju da ovaj mališan u budućnosti zameni umirućeg i jedinstvnog osobenjaka iz Negbina. U svoj rasadnik doneo je ostatk kalemovih grančica. Od tada kreće neka nova era zlatnog bora, i njegovi potomci putuju, putuju...

P.S. Da sreća prati hrabre... gospodin Tošić je u blizini Javora, Ogorijevac, našao i piramidalnu jelu (Abies alba var. pyramidalis). Koliko je tu trebalo sreće, čitati rada i znanja, govori podatak da je ona nađena kao pojedinačno drvo samo na tri loklacije u Evropi, a ovde, čak šest starijih jedinki.

P.S. Fotografija zlatnog bora iz 1923. godine - Beogradski „Ilustrovani list“

MULTI_KREATIVNI_STUDIO_ZORAN_ROĐENDANI_I

SNEGOM PROTIV HELIKOPTERSKOG RODITELJSTVA

Deca kao na iglama. Svi gosti malog slavljenika su na broju. Čekaju zvanično odobrenje pa da se otisnu u kratku, snežno šumsku avanturu.

Deo roditelja se grozi proslava rođendana u igraonicama, ali iz poštovanja slavljenika/roditelja koji su ih pozvali, želje svog deteta, idu na iste. Isto je i ovde. Pojedini roditelji nerado dovode svoje dete na ovakav vid zabave, a ako i dođu, razlog je identičan, i to im vidljivo piše na čelu krupnim crvenim fluorescentnim markerom.

U tom metežu roditelja i dece primećujem jednu takvu osobu u tipičnoj sceni za ovo o čemu ću pisati. Roditelj svoje dete pedantno ušuškava u zimsku opremu. Podvlači mu pod kapicu svaku vlas kose, proverava da li su svi šnirevi zakopčani, i još jednom, i još jednom. I još jednom. Doteže kaiše na rukavicama, prelazi na čizmice, i sve tako u krug.

Onda dolaze na red saveti. Od opšte kakofonije ne čujem dobro ali prepoznajem ključne reči kao stvorene za SEO optimizaciju sajta posvećenog ovoj temi: sneg, budi dobar, hladno, prehlada, ne skidaj rukavice, ne trči mnogo, slušaj vodiča...

Uskoro zabrinuti roditelj hvata moj pogled. Blago podižem šešir u znak pozdrava i tiho bacam opkladu koju moji saradnici ne prihvataju :“ Hajde da se kladimo u, nije bitno šta, da će nam dotični roditelj uskoro prići“.

Osećaj me nije prevario. Prilazi mi pažljivo birajući putanju da ne bi slučajno stao u sneg celac, ili baricu: „Da li je možda sneg predubok za toliku šetnju za ovako malu decu? Mislim da bi se po ovako niskoj temperaturi program trebao skratiti. Moje mišljenje je da sneg mnogo vlažan i da...“ Nepristojno prekidam roditelja lakonskim odgovorom da je svaki sneg vlažan, jer je od vode i pokušavam humor da malo opustim naborano čelo sagovornika.

Ovde bih stao. Ovo nisam pisao da bih samo kritikovao helikoptersko roditeljstvo (previše zaštinički roditelji), mada nemam ni jedne reči opravdanja za takav stav. Ovde odlično leži izreka da je i put do pakla popločan dobrim namerama. Čak su moji stavovi dijametralno suprotni od tog načina vaspitanja. Poenta priče je kopernikanska.

Skoro svaki povratak dece iz ovakve mini avanture liči jedan drugom. Deca trče koliko ih noge nose roditeljima, a oni ih raširenih ruku dočekuju u prisan zagrljaj.

Da se ne lažemo. Deci je na kraju programa zimska garderoba neretko vidno mokra od igre na snegu. Skoro niko više na glavi nema kapu, ni navučene rukavice. Jakne su polu otkopčane jer od silnog hoda i trčanja, bilo bi i nelogično da je drugačije.

Tražim pogledom zabrinutog roditelja sa početka priče, i vidm kako dočekuje dete pomešanih osećanja. Svi smo mi doživeli barem jednom taj trenutak deformacije vremena i prostora kada sve nestaje i zaleđava se, i ceo fokus je samo na našem detetu. GrilI ga, ljubi a onda povratak u stvarnost. A dete kao i da ne sluša bujicu kritika na njegov „stajling“, već kratkim rečenicama, u pauzama brzih uzdaha i izdaha, žurno i veselo prepričava doživljeno.

Naš zabrinuti roditelj se na čas osvrće oko sebe, pa gleda u svoje dete, pa ponovo u druge roditelje i decu, kao da nešto meri, upoređuje.

Pred sam moj polazak, pogledi nam se ponovo ukrštaju, rukujemo se, i pored nekih reči negodovanja sa njegove strane, više sebi u bradu, sledi kopernikanski preokret. „Rekla mi je (majka slavljenice) da imate radionice za decu u prirodi, gde ona sama bez roditelja idu sa vama u šumu. Da pešače, igraju se, uče o prirodi. Kojim se to danima održava?“

Jasno je da mi je sa poslovne strane ovaj momenat bitan, jer na kraju od ovog posla moja deca jedu hleba. Dobio sam jednu novu potencijalnu mušteriju, ali osećaj, da sam uspeo još jednog roditelja da naveden na pomisao o izlasku iz „helikoptera“... vredniji od tri carska grada.

multi_kreativni_studio_zoran_dečiji_rođe

ZIMSKA KAFA

Loženje vatre zimi je baš dugotrajan proces, a nekada i nemoguća misija.

Verujem da je najbolje rešenje plinski primus ali ne mali broj puta mi se desilo da nisam promenio patron i onda... Plus njegov gabarit, ako niste krenuli sa odgovarajućim rancem, već na neku jednodnevnu turu sa malim rancem/torbom preko ramena.

Mala alkoholna lampa sa fotografije može poslužiti i za kuvanje. Jeste da proces traje ali će poslužiti. I još jedna bitna stvar. U skoro svakoj kući na koju naiđete na terenu možete dopuniti vaše kuvalo

multi_kreativni_studio_zoran_dečiji_rođe

ZAŠTO NE PRISUSTVUJEM DOČEKU DECE DOK NE KRENEMO U ŠUMSKU AVANTURU

Koliko puta se desilo da vas dete nije poslušalo? Znam, broj je toliko veliki da ne znamo čak ni kako se on izgovara. Ima tu par pravila kojih se treba strogo pridržavati, ali često smo svi mi nedosledni pa nam se to brzo obije o glavu.

Na rođendanima ili plaćenim terminima za radionice u prirodi, pojavljujem se tek kada se okupe sva deca. Ovaj momenat je jako bitan za koncept ovog programa, zato ne prisustvujem dočekivanju dece dok se ne krene u zelenu avanturu. Pojedinim roditeljima to moje pravilo ne ide nimalo u prilog. Opšte poznato je naša kultura kašnjenja, čitati neodgovornosti na svim nivoima, i kada tome pridodamo stanje saobraćajne infrastukture u Beograda, rezultata je takav da zvanično ponuđenu nagradu na sajtu MKSZ od 50€ za organizatore rođendana ako krene na vreme, niko nije osvojio mesecima, pa je i uklonjena bez nade da će je neko i osvojiti.

Činjenicu, da će deca često radije poslušati nepoznatu osobu nego svoje roditelje, obilato koristim u svom poslovanju.
Pojavljujem se sa opremom koja ja deci već sama po sebi inspirativna, i u idealnoj situaciji posle nekolicine uvodnih rečenica koje bude maštu, pozivam ih da krenemo put šume. Na sva njihova moguća pitanja, odgovaram tek kada program malo odmakne u vremenskom ali i prostornom smislu. Pravo upoznavanje dece sa mnom i mojim radom dešava se u hodu. Ovde mislim i bukvalno, jer je osnova skoro svakog mog programa hajking.

Klasičnim pristupom, predstavljanjem sebe i programa, odgovoranjem na dečijih milion pitanja... jedan broj nepoverljive/stidljive dece odustaje u startu i ne sluteći da će im se to u stvari svideti.

Svako pravilo ima svoj izuzetak, pa tako i ovaj oprobani pedagoški trik, neki put ne prođe, i to baš kod onoga zbog koga smo se svi mi i okupili. Pozicija nimalo bezazlena. Sva deca nestrpljivo cupkaju u mestu, a slavljenik, ne želi da ide. Nećemo ulaziti u psihološku analizu takvog ponašanja, ali je evidentno da svi mogući nagovori roditelja, poznanika, drugara ne daju rezultata.

Tada na scenu stupa „zlatni“ kompas, a često u paru sa istom takvom lupom. Kako deca nemaju uvida u naučno utemeljenje rada kompasa, on im deluje nakako magično. A ta magična naprava u njihovim rukama daje i njima magične moći. Sasvim dovoljno da se detetu skrene pažnja i da se upeca na tu zlatnu udicu. Onda mu se objasni da smo bez njega sa kompasom svi mi unapred izgubljeni u šumi i da će njegova uloga biti presudna za ovu avnturu.

Deca, koliko god bila mala umeju biti mudrija neki put od odraslih. Odlično svesni sitacije da je neko u ovom trenutku povlašćen u odnosu na sve njih, svojom unutrašnjom vagom odmeravaju uloge stavljene na tasove. Oni ne da ne negoduju, već burnim iskazivanjem emocija pozdravljaju povratak drugara sa zlatnim kompasom u šumsku družinu.

Zlatni kompas može biti npr. i običn tanak list trave koji će u vašim, a potom i dečijim rukama postati pištaljka za zvučnu signalizaciju, ili bilo šta drugo a pri ruci vam je, a dovoljno je fascinantno da skrene pažnju detetu barem na sekundu. Na vam je da taj trenutak iskoristite.

P.S. Ono što uvek imate pri sebi, a to je humor. Ako tome dodate i neobičnu gestikulaciju...
„Smeh je najbolji lek“

multi_kreativni_studio_zoran_dečiji_rođe

DEČIJA MOTIVACIJA - VRZINO KOLO IGRE I ZNANJA

Motivacija dece je ključna u mom radu, kada je u pitanju obrazovni aspekt. Ove teme sam se već dotakao nekoliko puta u raznim postovima, ali joj se rado vraćam.

Krenimo od propratne fotografije. Kada i zrelom čoveku pomenete taksonomiju, a da pretpostavimo da zna o čemu se radi, verovatno će odmahnti rukom u stilu, „da me maneš sa taksonomijom“.

Logično pitanje koje se nameće, a kako tek dete nagovoriti da nešto sazna na tu temu.

Lako.

Prvo, što smo u startu korak ispred ostalih, onih koji u vrtiću/školi obrađuju sličnu temu. Dok oni listaju fotografije mi listamo, u konkretnom primeru, pravo lišće, upoređujemo, istražujemo. Prednost očigledne nastave je... očigledna.
 

Za učenje je ipak presudna motivacija. Broj načina da motivišete decu za novim sananjima je ogroman, a moj izbor je pao na integraciju znanja, sa više nego aktivnom igrom. Oni su u mom slučaju u klasičnoj simbiozi. Nema napretka u igri ako nema novih saznanja, i kontra, tako da to vrzino kolo funkcioniše besprekorno. Ako tome dodamo činjenicu, da sva deca obožavaju da se igraju, a po mogućstvu i da pobeđuju, eto dobitne kombinacije za učenjem gde edukator nikada nema potrebu za rečenicama tipa: „Slušaš li ti mene ...“, „Gledaj ’vamo šta pokazujem...“, „Ostavi sad mobilni...“ i tome slično

multi_kreativni_studio_zoran_dečiji_rođe

PORODIČNA DRUŽENJA U PRIRODI-OBLIK KOLEKTIVNOG ATAVIZMA, ILI...

Bez bojazni, neće ovo biti neka stručna sociološka studija, ili dublja psihološka analiza atomske porodice već razmišljanje jednog običnog sprskog oca - umalo da parafraziram naslov omiljene mi Domanovićeve prirovetke.

Da bi ova analiza bila što nenaučnija, ovaj otac, ne da nije neki reprezentativni uzorak, već nije učestvovao ni u jednoj porodičnoj radionici ovog tipa... jer ih organizuje.

Ono što me je ponukalo da o ovome pišem je izrazito pozitivan fidbek roditelja koji se ponavlja svih ovih godina. Možda mi oni nezadovoljni ne pišu iz čiste kurtoazije, ali ono ljudi što mi je pisalo posle ovakvih druženja prevazišla su sva moja najoptimističnija početna predviđanja.

Da se razumemo. Ovde nije reč o nikakvom genijalnom konceptu dotičnih radionica i izleta. One su odavno na repertoaru za decu, samo što su malo adaptirane za porodcu.

Sit gladnom ne veruje. U nekom malom mestu gde se ulazna vrata kuća skoro nikada ne zaključavaju, gde komšije barem jednom dnevno piju kafu uz čašicu razgovora, gde se poziv na roštilj ne obavlja telefonom već jednim pokretom ruke, ovako nešto deluje...

Ko nije živeo u bilo kom milionskom gradu u svetu, pa i u Beograd, ne može ni da pojmi nivo otuđenosti od prirode i ljudi. Ono je toliko da iz svere psihičkih manifestacija prelazi u fizički svet, kao tinjajući bol koji ne možete locirati u svom telu. Floskula da je vreme novac, ovde dobija svoj epski smisao koji razara sve, čak i tu osnovnu ćeliju društva, porodicu. Broj prstiju na jednoj šaci je prevelik za prosečan broj sati provedenih sa svojom porodicom u toku dana. A o prirod... kao i sa lekovima. Strogo na kašičicu ili možda još preciznije, na pipetu.

Gledajući porodicu kroz prizmu tih činjenica onda i ne čudi takva pozitivna reakcija na nešto što ima duh minulih, možda i previše idealizovanih vremena. Slike takvih druženja imaju pastoralni prizvuk. Porodica koja se drži za ruke, ozarena lica, smeh dece, razdragani ljudi u pokretu... i sve to na ogromnoj zelenoj pozornici. Druženje, igra i priroda. To je dobitni triling ovih dešavanja.

Kući se nosi miris trave u kosi, sunce u očima, a u srcu porodična toplina.

multi_kreativni_studio_zoran_radionice_r

NOĆNA MORA BIVŠEG KOMŠIJE – JEDNOKRATNE PELENE
 

Budući da mi je radno mesto u šumama gradskim, i na ostalim zelenim površinama, nagledao sam se naše kulture u vidu svakojakog bačenog otpada za ceo život, tako da mogu slobodno da pevam uz gusle: "Čarne oči, da bi ne gledale! Sve gledaste, ŠTA SVE danas viđeste“

Najkomičnija scena je kada krenemo van utabanih staza u šumi, i deci napravim maštovitu uvertiru tipa „da ovde ljudska noga nije kročila“, a tamo nas dočeka sadržaj jednog kontejnera, i naravno Džej, u obliku nagazne mine, onoga što ostane iza cara kada napusti mesto gde i on ide peške.

Pominjao sam više puta da mi je skoro dve godine radno mesto bila Bajfordova šuma. Sticajem okolnosti upoznao sam neke osobe koje su u dobrim odnosima sa osobljem ambasade Ujedinjenog Kraljevstva, a Timoti Bajford je bio njihov državljanin. U neformalnoj priči da bi dotična ambasada verovatno vrlo rado podržala neki projekat vezan oko Bajfordove šume, i da bi moje iskustvo, kao čoveka sa terena, dosta značilo, pitali su me za prioritete. Njima je to zazvučalo, hah, i više nego neočekivano ali su se na kraju složili sa mnom. Pri vrhu te moje moguće liste našli su se i mobilni toaleti, jer koliko god mi bežali od te škaljive teme, gradske šume su krcate ljudima, a ljudi imaju prirodnu potrebu... Posebno kada se tome problemu pridodaju gomile i gomile bačenih vlažnih maramica koje će tu ostati stotinama godina.

Pored svega što se baca u šumama, da li zbog svoje veličine, a ne samo učestalosti, za oči su mi zapale jednokratne pelene. Procena stručnjaka je da će proces razlaganja istih u prirodi trajati nekih 500 godina. Sitnica. A pri pomenu tog problema, misli me uvek vode ka jadima moga bivšeg komšije koji sada živi tamo negde što mi zovemo uređenim zemljama. Čovek ima mnogočlanu porodicu, a jednokratne pelene su mu napravile veliku glavobolju. Sortiranje kućnog otpada je obavezno, jer ulicom krstare inspektori u parnim odelima koji za tili čas zavrnu rukave sakoa, navuku bele rukavice i počnu da brljaju po vašoj kanti. Naravno, najmanja kanta je za onaj otpad koji se ne svrtava nigde, gde pripadaju i pelene. „Tu kantu napunimo za koji dan, a ostalih dana, ne pitaj me. Noću se maskiram u skitnicu i za razliku od njih, ne vadim iz kontejnera već kradom pridodajem“

Kada su se pojavile jednokratne pelene, roditeljstvo je dobilo sofisticiranog pomoćnika. O njihovim prednostima ne bih. Znane su. Pomenuo bih par mana, koje se manje spominju. Na prvo mesto bih izdvojio da deca, zbog omogućenog komoditeta, kasnije postaju svesna svojih fizioloških potreba, te za nošu i ne haju mnogo. Ono što je nekada bila retkost, osip kod beba, sada je standard. To što su one super upijajuće, govori da isto tako isušuju bebinu kožu, pa sad’ na sve hemikalije u pelenam koje su u dodiru sa kožom, dodajemo i kojekakve kreme da lečimo tu pretaranu isušenost bebine kože. Za kraj, skuplje su od platnenih u konačnom zbiru, i evidentno imaju dalekosežni negativni uticaj na životnu sredinu.

mrak_šuma_deca_avantura_strah_od_mraka_m

KAD JE BIO MRAK, PROŠETALA DECA ŠUMOM, ČAK, ČAK,ČAK

Koliko god mi nipodaštavali dečiji strah od mraka, on je po mnogim naučnicima deo našeg genetskog koda, i zajedno sa još jednom neprijatnošću, bolom, naš čuvar.

Preko dana mi smo gospodari situacije, a sa dolaskom mraka mi gubimo kontrolu. Pojavljuje se neizvesnost, za koju možemo reći da je i osnova straha. Preistorijskog čoveka su u mraku vrebale itekako realne opasnosti od raznih grabežljivih životinja. Danas su to isto realne opsanosti počev od nečeg banalnog, poput neke male prepreke koju ne vidimo u mraku a zbog koje može mnogo šta krenuti po zlu.
Što se tiče bola, jedan slikoviti primer sa naizgled benignom povredom koju sam zapamtio na predavanju iz psihologije sa pretpostavkom da ne osećamo bol. Vaša cipela vam je tesna, a vi ste na dugačkoj planinarskoj turi. Mali žulj sa prvog dela planinarenja na vrhu planine izgleda tako da vam može ugroziti čak i život.

Kod dece glavni hranitelj straha od mraka je njihova mašta. Period oko treće godine života je tipičan. Dovoljno sazreli za mogu da razmišljaju a još nedozreli da bi bića mašte prepoznali kao takve. Oko šeste godine, natprirodna bića i dalje vire iz mraka ali se prihvataju i realne opasnosti.

Širokoj paleti radionica pridodao sam i „Noćnu avanturu“ kao rođendansku zabavu za decu sa baterijskim lampama.  http://zoranodrampe.wixsite.com/kreativnistudiozoran/copy-of-deciji-rodjendani-u-prirodi  Kako sam to kratko napisao na sajtu, ova avantura je za nivo originalnija, adrenalinski izraženija, i za decu doživljaj par ekselans.

U opčinjenosti dece igrom padaju mnoge barijere, pa tako i nerealni strah od mraka. Lagao bih kada bih rekao da se pojedina deca nisu uplašila ili zatražila roditelelje (nekoliko roditelja prati grupu na odmerenoj razdaljini) ali sam daleko više slušao iskrene, sa puno emocija, reči zahvalnosti roditelja one dece „koja ne smeju da uđu ni u svoju spavaću sobu ako nije upaljeno svetlo“.

Takva saznanja su me povukla na razmišljanje da započnem namenske radionice uz stručni nadzor osobe iz struke na tu temu. Radionice bi bile namenjene deci koje imaju strah od mraka ali i deci koje ga nemaju, kao originalni edukativni vid zabave.

Radionice bi otpočinjale u sumrak i održavale bi se na prostorima beogradskih parkova i šuma. Cela avantura bi trajala mesec dana, svake sedmice po jedna radionica, od najlakšeg nivoa do najtežeg – najstrašnijeg. Za prvi nivo predviđeno je ravnopravno učešće roditelja i deteta, a u poslednjem, kao neprimetni pratioci. Mislim da je glupo da napominjem da je svako dete posebna individua i da se nekih predviđenih pravila ne bi slepo držali.

Za ostalu decu, to bi bio pozov za klasičnu Noćnu avanturu. 

Ako vam ovo deluje interesantno/korisno molio bih vas da ostavite komentar, bilo kao zainteresovanost za uzimanje učešća u istim, ili u vidu sugestije.
Hvala unaperd na saradnji.

multi_kreativni_studio_zoran_kreativne_r

OVE RUKE NISU MALE, GLAVE SU NAM SAČUVALE

 

Pre polaska u šumsku avanturu, bilo na eko radionicama ili rođendanima u prirodi, jedno pravilo se samo nameće, a koje je u totalnoj suprotnosti od onoga što deca besomučno uvežbavaju godinama.

 

Decu još od jaslica uče da se vanka ide u koloni dvoje po dvoje, ruku za ruku. Opravdano iz više razloga.

 

Višegodišnji dril je učino svoje, pa se deca tog pravila drže i tamo gde mu mesto nije, koa na primer u prirodi.

 

Ne samo da je to neki put fizički neizvodljivo, na uskim šumskim ili planinskim stazama, veće je čak opasno. Rupe, kamenje, korenje, visoka trava, krtičnjaci, strmine... Ruke moraju uvek biti spremne za mogući iznenadni pad.

 

Ovom pravilu bih pridodao i još par tipičnih grešaka, uslovno rečeno sa rukama u prirodi, a koje su u gradskim uslovima sasvim odomaćene. U hodu ruke nikako ne smeju biti u džepovima, kao što je rizično u takvim situacijama i jesti sendvič ili piti sok. Mobilni i da ne pominjem. Ovo oko hrane nije samo rizično, već i nije po bontonu. Kada je pauza za obrok, nikada ne jedeš sam, več ono što imaš uvek deliš sa drugima.

muli_kreativni_studio_zoran_radionice_i_

MYTHBUSTERS - SALAMANDER

Da predpostavimo da ga neko prvi put vidi u životu, pomislio bi da je u pitanju izmaštan potomak majke žabe i oca guštera.

Na pogled vreo, na dodir leden. Tajanstven, neobičan, zastašujući, opčinjavajući. Sasvim dovoljno da se o njemu ispredaju priče još od antičkog doba gde ga u spisima pominje čak i Aristotel.

Ovu, ne baš lepu reputaciju, ovaj vodozemac duguje svom pretećem izgledu, otrovnim žlezdama, skrivenom načinu života koji je u direktnoj vezi sa iznenadnim pojavljivanjem u vatri.

Na fotografiji je najpoznatiji predstavnik daždevnjaka, šareni daždevnjak - Salamandra salamandra. Pomenute fantastične i okultne osobone napisane na samoj fotografiji nisu sve baš sasvim plod bujne mašte, mada naravno nisu ni blizu stanju na terenu.

Njegova boja, crna sa žutim mrljama, toliko odudara od sve ostalog u prirodi, da jednako privlači i plaši. Boje su tu sa razlogom, kao upozorenje predatorima. Naime, u koži se nalaze krupne žlezde koje se u mnogome poklapaju sa žutim mrljama koje luče neurotoksine, otrov. Kod većih predatora može da iritira sluzokožu, a kod malih da izazove čak i smrt u obliku respiratorne paralize. Za ljude je besopasan, ali treba biti obazriv. Mišići koji okružuju otrovne žlezde mogu da se kontraktuju i da sekret izbace u daljinu čak preko jednog metra.

Stanište mu je obično na vlažnim mestima, neretko pored potoka u listopadnoj šumi. Aktivan je predveče/noću a danju se sreće za vlažnog vremena. Na tu temu, samo ime potiče od staroslovenske reči za kišu – dažd. Ta sklonost ka vlažnim i tamnim mestima dovodi ga na bizaran način u vezi sa vatrom. Prilikom loženja vatre, iz iste bi, kao nekakav vatreni duh, neki put šmugnuo daždevnjak, a koji se u stvari krio tu u drvima. Nije ni čudo što latinski naziv Salamandra vuče koren iz arapskog jezika. Prevedeno, živi u vatri.

E sad. Ova „mistična“ životinja ima stvarno jedan trik, kada je u pitanju vatra. U takvim trenucima ume da svoje telo obloži otrovom, beličastom tečnošću, i tako koliko-toliko zaštiti sebe.

Ovo prelepo biće nipošto nemojte gaziti, ne zbog opasnosti da ogluvite od njegovog vriska, jer se ono i ne oglašava, već što bi to bio njegov kraj.

multi_kreativni_studio_zoran_piramida_ak

PIRAMIDA AKTIVNOSTI POVEZANIH SA PRIRODOM

Svima vama je znana piramida zdrave ishrane, Maslovljeva piramida potreba, trofička piramida, piramida znaja... a verujem da je malo ko od vas čuo za piramidu povezanosti sa prirodom.

Ovo je moja verzija na zadatu temu :)
Napravite i vi vašu piramidu.

multi_kreativni_studio_zoran_rođendani_i

PRVO JUTRENJE U BESPUĆU, ODALJEN OD SVEGA, SVIH I SEBE

Bejaše to davno.

Stena poda mnom još je bila topla od Dažbogovog luča. Noćnik je već valjao hladan kanjonski vazduh preko uskog prevoja gde sam ležao razapet pod nebeskom kapom. Duboko dole u bezdanu mraka čuje se kako reka mantra. Lagano tonem niz strme litice. Sa svakim izdisjem jedan sloj životnih naslaga se otpetlja, a vetar ih lista i raznosi neznano gde.

Iz te nestvarne obamrlosti budi me čudna igra senke koja leluja po Mesečevoj površini, čas veća, čas manja, nestaje, vraća se, i onda najednom bešumno prolete nada mnom u obličju sene noćnog lovca otvorenih kandži. Postajem svestan sićušnih dodira bića koja istražuju moje lice. Čudnovato. Nemam potrebu da ih uklonim. Ni jedan trzaj tela, već promena ritma disanja na tren ih zaustavlja, ali samo na kratko. Vraćam pogled u visine, a tamo gori od sjaja bezbroja. Zvezdana prašina se pali i u meni.

Konačno me celog iz neopipljivog sveta vraća čudan zvuk, jedva čujan, ali sve glasniji. Nije to ni ples vetra i granja, ni šum stotinu stvorenja međ’ suvim lišćem, nit’ huk čovekala, već neprekidan, i krajnje misteriozan. Zvezde se gase u trenu, a nebo prekriva ogromni crni uskomešani talas. Pećina u mojoj pozadini ponovo postaje gluva.

Jutro. Nebeska žeravica se pali. Iz šaka mi curi suva zemlja, sa usana skidam jastučnu mahovinu. Magla me umiva, vetar češlja, šikara miluje. Ustajem. Rastem. Stopala ukorenjujem, telo se preobražva u deblo, ruke u granje. Um cveta.

Krasota prirode je tako ogromna da je samo oči pesnika sagledati mogu.

foto Dobrica MItrović

multi_kreativni_studio_zoran_rođendani_i

BOLJE RAZUMETI MALO NEGO POGREŠNO MNOGO

 

U mnogim šumskim igrama fizičke predispozicije deteta dolaze do izražaja, ali...

 

Većina dece čiji je temperament smireniji, ili su manje spretna i okretna, ili jednostavno imaju manjak kondicije od ostalih, u jednom trenutku shvate da je možda korisnije da taj svoj nazovi nedostatak kompezuju nečim drugim, poput dobre kocentracije, pažnje, pameti. Neki put im se to samo servira na kao tacni, kao jedna prazna niša u igri koju skoro svi preskoču i ostavljaju nekima poput njih.

 

Kretanje između zadatih tačaka najviše sliči na parkur trening. Nisam stigao ni da završim čitanje misterioznog zadatka, a oni već u punom trku. Ponekad im se takva taktika ispalti, ali ako je zadatak komplikovaniji, fijasko je na vidiku.

 

Jedna takva tipična scena je pred vama, zabeležena okom fotografa pre neki dan u „Potrazi za zakopanim blagom“. Sva deca su se kladila na svoju brzinu, osim slavljenice. Kada su čuli zvuk koji oglašava da je zadatak rešen, svi su se okrenuli i...

Takav trenutak obično iskoristim da ispričam neku poučnu priču na tu temu, mada treba imati na umu da se većina naučnika slaže da je temperament nepromenjiva crta ličnosti koja daje pečat svim našim iskustvima.

multi_kreativni_studio_zoran_rođendani_r

PAZI ŠTA ŽELIŠ, MOŽDA TI SE I OSTVARI

Deca iz Novog Sada poželela su avanturu za pamćenje.

Sve je bilo na nivou uobičajenog dok nismo zašli u suvo korito bujičnog potoka sa strimim liticama, prepunog trulog lišća, kamenja, granja, palih stabala, blatnjavih lokvi. Da ugođaj bude što bolji, potrudili su se leteći i puzajući insekti u broju zvanom bezbroj.

Da budem iskren, staza je bila tako koncipirana da je i za odrsle predstavljala ne mali napor. A za neutreniranu decu..

.

Negde u zadnjoj trećini avanture sve glasnije se čula jedna rečenica iz dečije kolone. „Zorane, a da se mi ipak vratimo?“

Na kraju puta su shvatili reči sa početka istog. „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.“

LE SALAIRE DE LA PEUR – 1953. (France)

 

Jedan od najuticajnijh filmova u istoriji kinematografije, čije me scene proganjaju još od detinjstva. Preporuka za originalnu verziju.

 

Tekst je samo duža verzija posta sa moje privatne fb stranice od pre neku godinu, kao reakcija na jedan vizuelno apokaliptičan događaj sa posla.

 

Svaka roba ima svog kupca, pravilo koje je staro koliko i ponuda i potražnja na ovoj planeti. Ta dva „p“, regulišu tržište a samim tim i cenu, i zato ne razumem ljude koji za nešto kažu da je jeftino ili skupo. Barem ja nisam nikada imao takvu dilemu pri kupovini nečega.

 

Na sajtu sam postavio „Odgovore na najčešće postavljena pitanja“ gde je verovatno 99% potrebnih informacija potencijalnim korisnicima mojih usluga. Jedino cene nema. Razlog je upravo taj da prvo pročitaju šta ta usluga sve podrazumeva, koji je koncept, koliko sati priprema, ljudi, resursa... pa ako tako nešto žele, da pitaju za cenu.

 

Naravno, svima onih kojima cena ne odgovara, ljubazno se zahvale na informaciji ali se uvek nađe neko „pametan“ koji smatra, ne znam zašto, da moja usluga treba da bude socijalna kategorija. Obično ne reagujem na takve primedbe, jer narodna mudrost nas uči da je neke stvari na putu naljbolje zaobići a ne ugazti u njih, ali za krajnje uporne, ispričam jedan događaj koji se nije desio u dubokoj šumi u nekoj nedođiji, na vrhu planine, u vrletnom kanjonu, već tamo gde smo svi mi nebrojano puta bili sa svojom decom.

 

Jedan sasvim običan dan na Kalemegdanu, prepun turista i domicilnog stanovništva koji uživa u njeogovoj višeslojnoj ponudi. Rođendan je u toku i zagonetni tragovi nas vode dalje kroz Sahat kapiju na Gornji grad. Vetar neobično pojačava, ali to smatram samo trenutnim naletom, a onda, iz nebuha, pravi orkan počinje da tutnji duž zidina Gornjeg grada koje mu se stoički suprostavljaju. Podivljala vazdušna masa se odbija od iste i podiže divovski oblak prašine visoko ka nebu koji dan pretvara u noć, noseći u sebi lišće, polomljeno granje i svakojaki otpad svih vrsta. Mada smo bili daleko od zidina, silina vetra nas je naterala da zaklon potražimo iza drvaća. Sve je brzo nestalo, a sa orkanom i mene je pola nestalo.

 

Jedan sam od onih koji uvek tvrde, da i kada ste u svojoj kući, niste bezbedni jer vas vreba hiljadu opasnosti, od uobičajnih do bizarnih poput udara meteora. Da aktivnosti koje nam podižu adrenalin treba da budu sastavni deo našeg života. Sve to pada u vodu kada ste odgovrni ne samo za sebe, već i za njih 15, 20, onda...

 

Gledano iz tog ugla, ovim upornima kažem, da je moj rad u stvari besplatan, a da naplaćijem samo najminimalniju cenu odgovornosti za druge, koja u suštini i nema svoju cenu.

 

Toliko o naslovu filma.

multi_kreativni_studio_zoran_kalemegdan_

KOMPAS NEMAŠ, ZNANJE IMAŠ

 

Uveren sam da je broj vas koji se našao u situaciji da mu treba orijentacija u prirodi više nego minoran. Srećom, ove moje mini blog pričice čitaju i osobe koje su se duboko okrenule prirodi. Drugim rečima, njima možda i zatreba, a ostalima, iz večitog razloga. Zbog opšte kulture.

 

Pobrojaću, i samo kratko komentarisati, neke od tehnika orijentacije u prostoru bez kompasa jer ih ima baš dosta. Pojedine metode su krajnje nepouzdane i treba ih kombinovati sa drugima.

 

1. Sunce. Opšte poznato, a grubo rečeno, ujutro je na istoku, u podne na jugu (najkraća senka), zalazi na zapadu.

2. Sunce i ručni sat. Mala kazaljka u pravcu Sunca, a simetrala ugla male kazaljke i broja 12 pokazuje ka jugu.

3. Orijentacija pomoću Sunca i tačnog vremena. Sunce pređe za sat vremena 15 stepeni. Ako npr. u 9 h želimo da se orijentišemo na papiru nacrtamo ugao od 45 stepeni jer se Sunce sada nalazi na 3x15 stepeni, odnosno, 45 stepeni od tog pravca. Levi krak ka Suncu, a desni pokazuje polažaj Sunca u podne-jug. Popodne sve je isto samo što ovaj put desni krak okrenemo ka Suncu.

4. Pomoću senke. Zabodite vertikalno štap u zemlju. Senku obeležite npr. kamenom. Sačekati minimum 30 min. i ponovo zabeležite senku. Spojite obeležena mesta linijm i ona će vam označavati pravac istok-zapad. Prvi kamen predstavlja zapad.

5. Mesec. Njegov položaj u kombinaciji sa njegovim menama određuju nam strane sveta. Da ne bih ovde trošio prostor, potražite tu informaciju na netu, a ja ću dodati i još jednu sa Mesecom kada nije pun. Linija koja spaja dva vidljiva kraja Meseca produžena do tačke horizonta određuje nam jug.

6. Zvezda Severnjača. Potražiti prvo sazvežđe Velika kola koja za leta stoje na pola puta do zenita sa rudom okrenutom u vis. Na suprotnom kraju rude dve zvezde čine zadnju stranicu V. Kola. Na kraju pet dužina te stranice nalazi se Severnjača.

7. Sazvežđe Orion. Zimi je Severnjača često prenisko, ali tu je sazvežđe Orion. Ovo markantno sazvežđe je lako naći (kod nas poznato kao Kosci) i njegov pojas od tri zvezde na istoj udaljenosti. Ispod je mač koi visi na pojasu, sačinjen isto od tri zvezde. Pravac mača ukazuje na jug.

8. Zvezdano nebo i dva štapa. Zabodite dva štapa u zemlju tako da drugi bude malo duži od prvog na razdaljini većoj od jednog metra. Ili još izaberite dva udaljena dreta. Poravnjajte pogledom vrhove sa bilo kojom sjajnom zvezdom i sačekajte dok se izabrana zvezda ne pomeri iz fiksirane tačke. Ako se zvezda pomeri ulevo, onda ste okrenuti ka severu. Ako se zvezda pomeri udesno, onda ste okrenuti prema jugu. Ako se zvezda podigne prema gore, onda ste okrenuti prema istoku. Ako se zvezda pomeri prema dolje, onda ste okrenuti prema zapadu.

9. Pomoću planeta. Jedina vidljiva golim okom je Venera, u narodu poznatija kao „Zvezda Danica“ i to je najsjaniji objekat na nebu posle Sunca i Meseca. Vidi se na istočnom nebu pri izlasku Sunca, ili na zapadnom posle zalaska Sunca. Otuda i imena Zornjača i Večernjača.

10. Mahovina. Posle Sunca najčešće korišćeno za orjentaciju kod većine ljudi. Raste na severnoj strani dreća, stena...

14. Godovi na drvetu. Na severnoj strani uži – na južnoj širi.

15. Četinari s južne strane luče više smole nego sa severne.

16. Mravinjak. Mravi neretko prave mravinjak sa južne strane, a čak je i južna strana mravinjaka manje okomita.

17. Kora dreća. Kada zagledamo bolje, posebno svetliju koru drveta, videćemo tamnu prugu koja se penje skoro do smog vrha koja je posledica ostatka vlage, najmanje osunčane strane – severne. Otuda i omiljeno mesto mahovina i gljiva. Ona je takođe hrapavija i tamnija sa severne strane.

18. Krošnja drveta. Bujnija, grane duže, plodovi sazrevaju ranije na južnoj strani.

19. Trava. Bujnija, zelenija, sa južne strane, a za vreme suša, trava na severnoj strani zelenija.

20. Sneg. Južne padine, delovi šume, umeju se osloboditi snega do dve nedelje ranije.

Tu je još orjentacija pomoću crkava i groblja, te pravljenje improvizovanog kompasa, itd.

I za kraj da ponovim upozorenje. Osim kompasa, i kombinacije Sunca i sata, sa svim ostalim tehnikama otvorite četvoro očiju.

 

P.S. Fotografije su preuzete sa interneta od nepoznatih autora

multi_kreativni_studio_zoran_orijentacij